ВИЗИОНАРИ БУДУЋНОСТИ И НОСИОЦИ ЛУЧИ ПРОСВЈЕТИТЕЉСТВА
"ПРОСВЈЕТА"
СРПСКО ПРОСВЈЕТНО И КУЛТУРНО ДРУШТВО
1902 - 1949
УВОДНА НАПОМЕНА
Дјеловање и рад СПКД "Просвјета" - Сарајево се од њеног оснивања 1902. године, па до коначне забране дјеловања националних друштава БиХ 1949. године може пратити у три различита државна уређења ( период аустроугарске окупације БиХ, Краљевине Југославије и ФНР Југославије). Међутим, без обзира на турбулентне историјске прилике, када је рад Друштва прекидан, 1914. и 1941. године, зацртане смјернице и циљеви Просвјете, са неким модификацијама, углавном су остајали исти, односно њена приоритетна усмјерења:
I ШКОЛОВАЊЕ ОМЛАДИНЕ
Стипендирање ученика и студената (с посебним нагласком на образовање женске дјеце);
Школовање занатлија и трговаца;
Оснивање српских земљорадничких задруга;
Оснивање школа за сеоске домаћице;
Оснивање Музичке школе у Босанској Градишки.
Оснивање ђачких домова.
II КУЛТУРНО И ПРОСВЈЕТНО УЗДИЗАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА, КАО И ОСТАЛИХ НАРОДА БИХ
Течајеви за неписмене;
Просвјећивање одраслих;
Одржавање популарних предавања уз пројекције са илустрацијама.
III ОСНИВАЊЕ БИБЛИОТЕКА
Оснивање Српске централне библиотеке;
Покретне библиотеке;
Окружне и котарске библиотеке.
IV ОСНИВАЊЕ ИЗДАВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ И ПОПУЛАРИЗАЦИЈА КЊИГЕ У НАРОДУ.
Календар "Просвјета";
"Просвјета" - лист за народно просвјећивање
V РАД ПРОСВЈЕТЕ НА ПРИВРЕДНОМ УЗДИЗАЊУ НАРОДА
Школовање радничког покрета;
Оснивање привредних задруга;
VI ОСТАЛЕ АКТИВНОСТИ
Организације "Сокола" и "Побратимства";
Оснивање Народних домова;
Иницијатива за оснивањем радио станице;
Од самог оснивања СПКД "Просвјета", па до коначне забране њеног рада 1949. године, око Друштва су се окупљали највећи интелектуалци тога времена: Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Перо Слијепчевић, Григорије Петров, Јован Цвијић, Ђорђе Пејановић, Шћепан и Васиљ Грђић, Стево Калуђерћић, Ристо Бесаревић, Душан Кецмановић, Владимир Ћоровић, Аделина Паулина Ирби, Марко Марковић, Ђорђе Пејановић, Недо Зец... који су не само својом великом стваралачком и креативном енергијом подстицали рад Друштва, већ су га као легатори и материјално помагали.
Литература којом смо се користили у изради ове информације:
"Двадесет и пет година рада Просвјете 1902-1927", Издање СПКД "Просвјета" - Сарајево, Сарајево 1927. - репринт издање;
Др Божидар Маџар: "Просвјета" српско просвјетно и културно друштво 1902-1949.
Споменица "Просвјете" из 1927. године.
ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ ПРОСВЈЕТНОГ И КУЛТУРНОГ ДРУШТВА "ПРОСВЈЕТА"
Док су у стварању првих културних друштава главну улогу имали учитељи и трговци, за оснивање друштва "Просвјета" најзаслужнија је академски образована српска омладина, која се послије студија враћала у земљу и одмах укључивала у јавни живот. Прва организација српске интелигенције приступила је стварању новог типа удруживања у области културног и просвјетног живота, заснованог на ширим концепцијама и усклађеног са стварним народним потребама. У то вријеме најактивнија потреба је била пружање помоћи у школовању ђака и студената, јер је домаћа интелигенција веома споро стасавала. Од окупације 1878. године до оснивања "Просвјете", тј. за 24 године, гимназију у Босни и Херцеговини завршило је свега 188 Срба, Хрвата, Муслимана, Чеха, Пољака, Нијемаца, Мађара и осталих. Од тога броја је било само 70% домаћих. Када је основана "Просвјета", било је укупно завршрних око 30 Срба високошколаца у Босни и Херцеговини.
У Сарајеву 20. децембра 1901. године 29 српских интелектуалаца су упутили молбу Земаљској влади да се оснује друштво "Просвјета" које би пружало материјалну помоћ ђацима и студентима, те радило на просвјећивању народа БиХ. Свих 29 потписника ове молбе било је запослено и то: 11 наставника у гимназији, 4 љекара, 9 правника и 1 финансијски стручњак Истих 29 потписника молбе за оснивањем "Просвјете" обратила су се 27. јула 1902. године прогласом српском народу да прихвати оснивање друштва. У прогласу се истиче да су се промјениле друштвене прилике усљед развоја науке и културе, што захтјева нове облике удруживања. Према изјавама оснивача "Просвјете " и савременика, као и написа у штампи, проглас је имао врло позитиван одјек у у српском народу, што се најбоље показало на оснивачкој скупштини друштва приликом уписа чланства и давања прилога добротвора и утемељивача.
РАД "ПРОСВЈЕТЕ" НА ШКОЛОВАЊУ ОМЛАДИНЕ
Стипендирање ученика и студената.
Најважнији, а у почетку и једини задатак "Просвјете" било је школовање омладине на средњим и високим школама. Тај задатак је убрзо проширен на школовање занатлија, а затим и на оснивање ђачких домова.
а) Велике школе
1902-1914. година
Право
Филозофија
Медицина
Ветерина
Фарм.
Техника
Пољ.школа
Руд.акад.
Слик.акад.
Разно
116
105
72
55
7
60
54
9
21
8
Укупно: 507
1919-1924. година
Право
Филозофија
Медицина
Техника
Експ.акад.
Сликарс. ак.
5
12
5
8
2
4
Укупно: 36 Средње школе.
1902-1914. године
Гимназија 256
Реалка 247
Учитељска и женс.стр.школа 278
Виша дјевојачка школа 116
Трговачка школа 170
Разне школе
474
155
333
161
170
67
Укупно: 1360
1918-1927. године
Гимназија
Реалка
Учитељска и женска Стручна школа
Виша дјевојачка школа
Трговачка школа
Разне школе 23
Укупно: 1090
У периоду 1902. до 1914. године "Просвјета" је стипендирала 59 студената Муслимана и 34 ђака и студената хрватске националности. Још већу отвореност је показала у међуратном периоду о чему најочитије говоре заједнички ђачки домови, оснивање међудруштвених одбора, мјешовити течајеви за неписмене итд. "Просвјета" је такође настојала да се у државним оквирима остварује што тјешња сарадња културно-просвјетних друштава.
Помоћ коју је пружала "Просвјета" за школовање ђака и студената била је и између два рата и даље њена дјелатност, премда је ову обавезу преузела држава. Тако је 1920. године стипендирала 7 студената, међу којима су била 3 Црногорца и један Словенац. Наредне године стипендирала је 18 студената, међу којима су само 4 била из Босне и Херцеговине. Године 1935. «Просвјета» је дала 5 стипендија за студенте на Београдском универзитету који су били смјештени у Студентском дому краља Александра И. До посљедње године у овом периоду додјељивано је око 10 стипендија годишње, док је уочи рата број "Просвјетиних" стипендија за студенте порастао на 26.
Иако је и ово била значајна помоћ, ипак се не може упоредити са оним што је "Просвјета" давала за студенте за вријеме аустругарске управе. За школовање средњошколске омладине трошено је знатно више, тако да је у 1939/40. школској години "Просвјета" додијелила 290 стипендија и 150 помоћи за средњошколце, што је 8 пута више него за студенте.
Школовање занатлија и трговаца
Подаци о стипендирању говоре да велика већина омладине није могла да настави школовање послије основне школе. То се нарочито односило на сеоску омладину, која је имала мале изгледе да настави школовање, уколико јој средње школе нису биле близу мјеста становања. Иако није основана за школовање занатлијског подмлатка, "Просвјета" је прва увидјела ову неопходну народну потребу, јер је школовање занатлија био важан услов за економски напредак не само српског, већ и свих народа БиХ. У периоду 1903-1912. "Просвјета" је упутила на занате 1134 шегрта. Отпремањем шегрта Друштво се бавило до 1912. године, а тада је тај поса пренесен на новоосновану организацију "Привреда", чији је циљ био да помогне економски развој српског народа. Послије Првог свјетског рата "Просвјета" се поново посветила овом послу, па је за 25 година њеног дјеловања отпремила у свијет на изучавање заната и трговине 1250 питомаца.
Оснивање српских земљорадничких задруга.
Почетком 20. стољећа почео се нагло ширити Задругарски покрет, као у Србији, Војводини, Хрватској. Овај утицај се пренео и на Босну и Херцеговину. Како није било никог другога, ко би овај рад започео и организовао, то се "Просвјета" примила ове дужности. Већ од 1905. године Друштво је припремало терен за ову активност. До 1911. године "Просвјета" је основала 135 земљорадничких задруга. Даљи рад на њиховом организовању прихватио је Савез задруга, коме је "Просвјета" уступила своје нарочито школовано чиновништво.
Оснивање школа за сеоске домаћице.
Ове школе су успостављане широм Босне и Херцеговине, за жене свих националности. Први њихов задатак је било описмењавање, а затим научити ученице реду и раду, који могу наставити у својим кућама као добре домаћице: умесити добар хљеб од брашна, зготовити здраву храну од свега онога што који крај даје, чега се има у кући, држати ред и чистоћу у кући и око куће, крпити, шити на руке и на машину, прести и везти, прати и чистити укућане, кућу и двориште, обрађивати и конзервисати воће и поврће, спремати уопште зимницу, знати његовати дијете и болесника - једном ријечју радити све послове које добра домаћица треба да зна.
Испити "Просвјетиних" школа за сеоске домаћице одржавали су се јавно, уз редовно присуство одговарајућих просвјетних власти.
"Просвјетине" школе за сеоске домаћице радиле су углавном до 1927. године, а онда је држава преузела бригу о њима.
Оснивање музичке школе у Босанској Градишци.
Половином 1934. године мјесни одбор "Просвјете" у Босанској Градишки основао је музичку школу која је била смјештена у ђачком дому и подјељена на виолинску и клавирску класу. Сву бригу око одржавања школе преузео је мјесни одбор "Просвјете". Први јавни наступ ученика ове једине "Просвјетине" музичке школе одржан је у фебруару 1935. године, када су са одабраним програмом наступили ученици обје класе. На годишњим скупштинама "Просвјете" предлагано је да се овакве школе оснују и у другим мјестима, али је примјер Босанске Градишке ипак остао усамљен.
Оснивање ђачких домова.
"Просвјетини" ђачки домови друга је врста рада Друштва у подизању ђачке омладине. Ове домове "Просвјета" је оснивала само за ђаке средњих школа, пошто материјално није била никада толико јака, да би их могла оснивати и за студенте Великих школа. До 1927. године "Просвјета" је основала и имала 12 својих ђачких домова и то: У Сарајеву 3, у Мостару 2, по један у Тузли, Бањалуци, Гацку, Фочи, Босанској Градишки, Брчком и Бихаћу. Сви ови домови имали су једнако уређење. Ђаци су у њима спавали, хранили се, имали своје читаонице и библиотеке. "Просвјета" је примала у своје домове и питомце других националности, а крајем двадесетих година отварају се заједнички домови "Просвјете" и "Гајрета" у Гацку , Фочи и Требињу. У Сарајеву и Мостару су били основани женски ђачки домови.
II КУЛТУРНО И ПРОСВЈЕТНО УЗДИЗАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА, КАО И ОСТАЛИХ НАРОДА БИХ
Течајеви за неписмене.
Настојања "Просвјете" да се српски народ подигне на виши културни ниво обухватала су и описмењивање путем аналфабетских течајева. "Просвјета" је прва у Босни и Херцеговини покренула оргаqнизован рад на рјешавању овог крупног друштвеног проблема. У период 1902-1914 организовано је 243 течајева које су завршили 5. 060 полазника.
Одржавање популарних предавања уз пројекције са илустрацијама
Четврта врста "Просвјетине" дјелатности на просвјећивању била су популарна предавања. Послије Првог свјетског рата постављен је посбан секретар за народно просвјећивање Перо Слијепчевић. У конципирању ове активности нарочито је наглашено да предавања морају бити израђена систематично и стручно, али без сухопарне научне акрибије како би била разумљива и за шире, мање писмене слојеве народа. Одређено је да предавања трају највише један сат како не би попуштала концентрација слушалаца и да обавезно буду попраћена пројекцијским сликама.. "Просвјета" се за ову делатност дуго и стручно припремала: расписани су конкурси за разне теме, купљено је 8 пројекцијских апарата, прикупљено је 3.550 пројекцијских слика које су сврстане у 102 серије и основано је властито путујуће кино.
На основу прикупљених 102 серијала дијапозитива израђено је 52 предавања. Већину предавања приредио је Перо Слијепчевић, књижевни критичар и публициста, изузетан познавалац немачке књижевности, који је писао и изврсне огледе о нашим средњовјековним манастирима и фрескама. Циклус предавања која је написао за "Просвјетине" трибине карактеришу хуманистичка инспирација културним вредностима, ерудитскла темељност у обради свих тема - почев од историјских до књи-жевности за дјецу и омладину.
Поред Пере Слијепчевића још једна изузетна личност дала је својеврстан допринос популаризацији "Просвјетиних" предавања. То је био Грогорије С.Петров, руски емигрант који је ступио у службу "Просвјете" 1923. године. О његовом изузетном раду и прегалаштву Василије Грђић, ТАДАШЊИ СЕКРЕТАР "Просвјете" је записао: "Проповједао" је као ретко ко. Топло као браћи рођеној, лијепо као умјетник, умно као дубоки мислилац, убједљиво као фанатик, разборито као човјек који је претрпио много. Говорио нам је неуморно свима: грађанима, тежацима, радницима, ученицима, дјеци, ученим и неуким, мушким и женским - цијелом народу. Ишао је проповједајући народу широм краљевине. Одржао је 549 предавања у 178 мјеста широм државе, од Ђевђелије и Штипа до Хвара, Осијека, Новаг Сада.
"Просвјета" је од 1921. до 1926. године организовала 1.115 предавања у 361 мјесту. Слушалаца на свим овим предавањима је било 125.204.
III ОСНИВАЊЕ БИБЛИОТЕКА
Трећа врста "Просвјетине" дјелатности на просвјећивању била је усмјерења ка оснивању библиотека. Овај рад је "Просвјета" започела 1911. године када је одлучено да се поведе акција за реорганизацију већ постојећих библиотека код разних српских културних друштава и да у исто вријеме почне са радом око оснивања нових "Просвјетиних" библиотека по градовима и селима гдје их до сада није било.
Оснивање Централне библиотеке.
Да би се сав овај посао концентрисао, након изградње "Просвјетиног" дома када су се за то стекли услови, основана је 1911. године у самом Дому Централна библиотека. Задатак ове нове установе, према замисли њеног првог оснивача Ристе Радуловића, био је да прикупи у првом реду све књиге које су написали Босанци и Херцеговци, или које говоре о Босни и Херцеговини, а затим, по могућности, све књиге писане на српскохрватском-хрватскосрпском језику како би могле послужити културним и научним радницима. Планирано је било да то буде зачетак једне библиотеке по узору универзитетских библиотека. Тако је издат проглас и молба свим установама, корпорацијама и приватним лицима Босне и Херцеговине и другим српским крајевима да својим прилозима и даровима у књигама помогну ову акцију. Одзив је био добар и прикупљено је одмах 2. 500 књига. То су били већином поклони установа. Сва своја издања која су још имали уступили су бесплатно "Просвјети": Српска књижевна задруга, Српска краљевска академија наука у Београду, Државна штампарија у Београду и на Цетињу, Чувићева заклада у Београду, Матица српска у Новом Саду, а Југословенска академија у Загребу дала је сва своја издања у пола цијене.
Пошто се прикупио повећи број књига, направили каталози и књиге биле смјештене по рафовима, отворена је библиотека 1913. године и са 3.340 књига започела свој рад и као једина јавна библиотека, приступачна сваком, без разлике у доби, писмености, вери и нацији.
Од 1922. године, библиотеку је преузео Ђорђе Пејановић, а поред тога је био и секретар друштва и уредник "Гласника". Поред више књига о "Просвјети" објавио је књигу "Хисторија библиотека у БиХ" обрадивши у њој и рад "Просвјетине" Централне библиотеке.
Остале библиотеке.
У току 1913. и 1914. године Друштво је успјело да реорганизује и донекле финансијски осигура већину српских библиотека које су радиле по варошима Босне и Херцеговине, А оснива и покретне библиотеке. Уочи Првог свјетског рата "Просвјета" је реорганизовала библиотеке у Мостару, Бањалуци, Тузли, Бихаћу и Травнику. Осим сталних и покретних Библиотека, основана је у Сарајеву и прва Дечија библиотека. Већ 1925. године "Просвјета" има 105 библиотека и 51.139 књихга без дупликата.
Основни мото рада "Просвјетиних" библиотека је био: "употреба књига је бесплатна и свако без разлике племена и вере може се њима служити".
До 1941. године "Просвјета" је развила широку мрежу својих библиотека, и то не само у Босни и Херцеговини. Од 296 "Просвјетиних" библиотека, по врстама их је било: Централна библиотека 1, сталних библитека 207, покретних библиотека 68, дјечијих 5, филијала Централне библиотеке 15.
До рата у свим "Просвјетиним" библиотекана било је 106.000 књига, од чега у Централној библиотеци 44.200.
III ОСНИВАЊЕ ИЗДАВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ И ПОПУЛАРИЗАЦИЈА КЊИГЕ У НАРОДУ.
Издавачка дјелатност "Просвјете" говори да је ово друштво од почетка рада заузело становиште да је писана ријеч најбољи облик културно-просвјетног рада у народу, па су зато искориштаване све могућности да се у народ пошаље прикладна и цијеном прихватљива публикација. У овом послу "Просвјету" су помагала остала српска културна друштва, научне установе и моћни појединци. Издавачка дјелатност просвјете подстакнута је нарочито послије преузимања Српске дионичарске штампарије. Треба напоменути да је у овом периоду Главни одбор вјешто искористио тржишне могућности, остварујући често на оваквим публикацијама добит - која би се трошила на просвјећивање.
Календар "Просвјете"
Прва просвјетина публикација "Календар" изашла је из штампе1905. године на 86 страна, а уредио га је књижевник Светозар Ћоровић. Други "Календар" за 1906. годину уредио је, према утврђеној концепцији Шћепан Грђић, секретар Друштва. Уредници "Календара" су били и новинар Ристо Радулович и др Владимир Ћоровић. Календар је објављивао прилоге књижевника Светозара Ћоровића, Алексе Шантића, Вељка Петровића, научника Стојана Новаковића, Љубе Стојановића и других значајних личности културног и научног живота.
Послије Првог свјетског рата "Просвјета" је изада свој "Календар" за пет годишта, а први је издат 1922. године. Један са Матицом Српском у Новом Саду, који је уредио Васо Стојић, професор и публициста, био је намјењен за грађане, а други, за широке, мање писмене слојеве народа уредио је Никола Видаковић, школски управитељ. "Календар" Друштва издаван је између два рата са истим циљем као и раније, тј. да одабраним штивом помогне просвјећивању ширих слојева народа. Поједини бројеви "Календара" биле су обимне књиге са око 400 страна и много интересантних и разноврсних прилога, нарочито из културног наслијеђа.
Од 1917. до 1941. године уређивање "Календара" било је повјерено Јовану Вуковићу, Марку Марковићу, Мирку Максимовићу и Ђорђу Пејановићу, док је посљедњи број 1941. године уредио Никола Мачкић.
Послије Другог свјетског рата п р в а "Просвјетина" публикација био је "Календар" за 1946. годину, који је наставио ранију традицију. У извјештају главног одбора о овом издању се наводи да је "Календар" својом садржином права народна књига, читанка која је добро дошла свим слојевима народа. "Календар" је донио чланке из живота и разних грана наука. Од књижевних прилога треба поменути одломак из приповијетке Иве Андрића "Змија", пјесму Десанке Максимовић "На гробљу стрељаних ђака" и приповијетку Исака Самоковлије "Како је Рафаел постао човјек". У овом периоду изашао је још само један број "Календара" за 1947. годину, који је донио највише прилога са тематиком из народноослободилачке борбе и неколико књижевних прилога и стручних чланака из здравства, пољопривреде и сточарства.
"Просвјета" - лист за народно просвјећивање
Први број Листа "Просвјета" изашао је 1. јануара 1907. године и излазио је стално као мјесечни часопис све до рата, и био је први лист у Босни и Херцеговини које је издржавало једно друштво приватне иницијативе. У почетку је лист објављивао само прилоге везане за рад Друштва, али је послије неколико бројева, указао на потребу да треба да пружа и поуке својим члановима - особито ширим народним слојевима до којих овај лист допире.
Као прилог уз Лист "Просвјета" достављани су популарни србијански часописи "Здрављ", "Народне новине" и други, али је власт те прилоге забрањивала.
Од 1913. године лист мијења концепцију и постаје орган и осталих српских друштава и то "Побратимства", "Српског сокола", Савеза земљорадничких задруга и привреде, док она не покрену своје листове. Лист "Просвјета" би постао забавни и поучни часопис, намијењен ширим слојевима народа, а вијести о раду Друштва би се достављале као прилог.
"Просвјета" - часопис за културни и забавни живот
Први број се појавио 1914. године. До рата је изашло 5 бројева, а уређење листа по новој концепцији преузео је Ђорђе Пејановић, управитељ Српске централне библиотеке. Послије Првог свјетског рата лист «Просвјета» је обновљена 1919. године под уредништвом Васиља Грђића. Уредник бројева од 1920-1923. године био је Перо Слијепчевић.
Пошто је 1923. године покренут часопис "Гласник", Лист "Просвјета" је исте године због финансијских разлога престао да постоји, да би се обновио 1930. и излазио до 1937. године. Од 1930 - 1936. године лист је уређивао Ђорђе Пејановић. Током 1937. мијења наслов у "Просвјета", лист за савремене проблеме, а уређује га редакцијски одбор у саставу Ђорђе Пејановић, Марко Марковић, Боривоје Јефтић, др Васо Рунда и прота Мирко Максимовић.
"Гласник" - орган друштва "Просвјета"
Од свог покретања 1922. године "Гласник" је непрекидно излазио до 1941. године, најчешће тромјесечно. Његова основна концепција је био да информише чланство о раду Друштва. До 1934. године уредник је био Васиљ Грђић, а зати, га је до краја овог периода уређивао Ђорђе Пејановић
Алманах
Први "Аламанах" "Просвјете" уредио је Перо Слијепчевић 1918. године у Женеви, као и други 1922. године који је добро оцијењен. Из наведене литературе нисмо могли да сазнамо ништа о периодичности објављивања "Алманаха". Први "Аламанах" "Просвјете" уредио је Перо Слијепчевић 1918. године у Женеви, као и други 1922. године који је добро оцијењен. Из наведене литературе нисмо могли да сазнамо ништа о периодичности објављивања "Алманаха" , као ни у Федералном архиву БиХ, изузев што смо пронашли "Алманах" "Просвјете" из 1932. године (нажалост, са истргнутим страницама импресума).
"Алманах" "Просвјете" из 1932. године, богато илустрован са 20 умјетничких прилога ликовних умјетника ( Романа Петровића, Сретена Стојановића, Иве Деспића, Теодора Швракића, Косте Хакмана, Војислава Х. Даммјановића, Петра Тијешића, Ђоке Мазалића, Петра Шаина и др.), прилоге врсних приповједача Иве Андрића, Боривоја Јефтића, Срђе Ђокића, Хасана Кикића, Јована Палавестре, Новака Симића,, избор из поезије Тина Ујевића, Хамзе Хуме,, Исака Самоковлије, Хамида Диздара, Хусније Ченгића и др), као и друге интересантне прилоге из домаће и свјетске књижевности.
"Просвјетина" Библиотека
Ова библиотека је покренута још у вријеме Првог свјетског рата, када су у Женеви изашле три свеске. Издавање ових популарних књижица, чији је задатак био да се члановима и пријатељима "Просвјете", као и културним и просвјетним радницима пружи поука и информација, "Просвјета" је наставила и послије рата и до 1941. године изашло је 15 свезака у просјечном тиражу од 3.000 примјерака. Аутори ових свезака били су др. Перо Слијепчевић, др. Јован Гмајнер, др. Божо Марковић, Павле Поповић, Ђорђе Пејановић. Јован М. Јовановић, др. Јован Цвијић, др. Тихомир Ђорђевић, др. Антоније Вуковић, др. Васиљ Поповић, др. Војислав Богићевић и Јован Јовановић Змај.
"Просвјетина" едиција "Књига за народ"
Ова едиција је покренута 1921. године и тада су биле објављене двије књиге Ђорђа Пејановића: "Краљ Петар Велики Ослободилац" и Јована Маговића "Пјесме ослобођења". Ова едиција није испунила очекивања, јер су до рата изашле само још три књиге., међу којима је била и "Прва читанка" Николе Видаковића.
"Просвјетина" друга издања
"Просвјета" је публиковала и читав низ других издања: годишње извјештаје о раду друштва, записнике са годишњих скупштина, Правила Друштва послије сваког редиговања, споменице о десетој, двадесетој и двадесет петој годишњици "Просвјете", а затим изузетно опремљену књигу Алексе Шантића "На старим огњиштима" у поводу педесетогодишњице пјесниковог рођења.
Да би обавијестила странце који су често приликом доласка у Сарајево свраћали у "Просвјету", издата је 1923. године и скраћена брошура на енглеском језику, гдје су пружена најкраћа и најнужнија обавјештења о идеологији, културном раду и организацији "Просвјете". Брошура је носила назив "Просвјета ан Едуцатионал Сервиам Социетy фор Диффусион оф усефул Кноwледге анд цултуре".
"Просвјетина" Читанка
"Просвјетина" читанка издата 1932. године била је намјењена првенствено завршеним полазницима аналфабетских течаја како би им омогућила да се и даље културно уздижу, а састављена је била према савременим педагошко-методским принципима. Читанку су уредили проф. Јован Вуковић и Ђорђе Пејановић, а изашла је у тиражу од 10.000 примјерака.
"Просвјетин" Буквар
Полазећи од ранијег искуства да без својих едиција не може у потпуности остварити културно-просвјетну улогу, Главни одбор је на самом почетку свога рада послије Другог свјетског рата припремио издавачки план намјеравајући да поново отвори своју штампарију. Након обновитељске скупштине одржане у јулу 1945. године, формирана је секција за народно просвјећивање чији је предсједник био др. Војислав Кецмановић Ђедо, а чланови Ђорђе Пејановић, др. Недо Зец, Славко Мићуновић, др. Благоје Ковачевић, професор Милан Јокановић, Вера Шнајдер, др. Илија Кецмановић. У изради Буквара ангажовани су најбољи учитељи и ликовнио умјетници Војо Димитријевић и Исмет Мујезиновић. Овај пројекат је реализован у Буквар је штампан у 40.000 примјерака.
Даљи рад на публиковању својих издања «Просвјета» је обављала са "Напретком" и "Препородом" са којима је издала збирку партизанских пјесама "Партизанска пјесмарица".
За цио период свога дјеловања од 1902-1949. године "Просвјета" је издала 213 књига различитих садржаја
.
IV РАД "ПРОСВЈЕТЕ" НА ПРИВРЕДНОМ УЗДИЗАЊУ НАРОДА
Оснивање привредних задруга.
Друга институција формирана такође ради штедње и унапређења привреде, била је "Просвјетина" привредна задруга, основана 2. децембра 1934. године, а пословање почела 1. априла 1935. године. Главни одбор "Просвјете", у коме је увијек било добрих привредних и финансијских стручњака, оцијенио је да је привредна криза готово уништила кредитну организацију, без које се привреда није могла развијати. Да би се задовољиле ове потребе привреде, "Просвјета" је основала привредну задругу. На крају 1939. године "Просвјетина" привредна задруга имала је 2.157 чланова.
V ОСТАЛЕ АКТИВНОСТИ
Организације "Сокола" и "Побратимства".
Народне потребе захтјевале су од "Просвјете" да се брине о организовању заштите народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл., јер је брига државе на овом пољу била незнатна, а Срби још нису имали својих националних друштава за ове дјелатности. Иако је развој соколског покрета у Босни и Херцеговини ишао, углавном, самосталним путем, «Просвјета» је за ову српску организацију била матично друштво и покровитељ до потпуне организационе изградње "Сокола". Активност "Српског Сокола" у БиХ сводило се на вјежбање, затим на јавне наступе локалног и регионалног значаја. Посебно је било значајно учешће на свеславенском соколском слету у Загребу 1911. године, гдје је јединствено наступило све српско соколство (БиХ, Србија, Војводина и Хрватска). Крупан спортски, али и политички значај имао је соколски слет у Прагу 1912. године, на коме је манифестована свеславенска идеја. До краја 1912. године бројсоколских друштава у БиХ попео се на 40, а број чланова на око 2.000.
Организовање и развој "Побратимства", друштва за борбу против алкохолизма, текло је упоредо са развојем соколства, али најчешће као једна организација са двоструким циљем, односно са посебним секцијама "Сокола" и "Побратимства". За оснивање "Побратимства" у Сарајеву 1905. године највеће заслуге имао је др Ристо Јеремић, тадашњи функционер "Просвјете". До 1913. године основано је 67 друштава "Побратимства" широм БиХ, да се уз помоћ предавања обузда нарастајући алкохолизам, нарочито по селима.
Оснивање народних домова.
Подизање народних или, како су се најчешће називали, "Просвјетиних" домова, било је такође добра идеја, али није до краја остваривана. По угледу на Данску, Главни одбор је још 1921. године одлучио да се у Сарајеву подигне народни дом у коме би се изводила настава за културно-просвјетне раднике у турнусима од по 6 мјесеци. У домовима би биле смјештене библиотеке, читанице, одржавали би се скупови, организовао забавни живот и сл. Први "Просвјетин" народни дом подигнут је у Шипову код Јајца 1923. године. Исте године је у Смоковцима код Задра подигнут народни дом у који је смештено више културних установа. 1931. године је у Жепчу основан народни дом. Слично је било и у Алипашином мосту код Сарајева, гдје је друштво Српско коло 1923. године изградило дом у који су смјештени књижница и читаоница, а одржаване су позоришне представе, гусларске вечери и друге културне приредбе. Ово друштво се фузионисало са "Просвјетом", па је и бригу о дому преузео мјесни одбор "Просвјете" који је још више унаприједио културну дјелатност дома.
Иницијатива за оснивањем радио станице.
У настојању да осавремени свој рад "Просвјета" је намјеравала да набави радио станицу како би путем радио-дифузне службе унаприједила свој рад на народном просвјећивању. Од министарства саобраћаја затражила је 1931. године да јој набави једну радио дифузну станицу каква је уступљена "Просвјетиној звези" у Љубљани. У захтјеву се наводи да је "Просвјета" највеће и најбоље организовано културно друштво у земљи и да је "... прешла све вјерске, племенске и покрајинске границе".Предложено је да се радио-станица набави на име ратне штете коју је "Просвјета" претрпјела у току Првог свјетског рата, процјењене на износ 1.239.483 круна у злату, од које до тада није ништа добила. Радио- станица би служила, прије свега, за народно просвјећивање. Иако ова иницијатива није остварена, важно је напоменути да је у Босни и Херцеговини "Просвјета" прва схватила значај радија као најсавременијег средства за културно и просвјетно уздизање народа.
З А К Љ У Ч А К
Обнова "Просвјете" 1945. године пробудила је за кратко вријеме наде код многих њених бивших чланова и пријатеља да ће и у новим условима радити на културно-просвјетном уздизању српског народа у Босни и Херцеговини. Почело је са описмењавањем, ширењем књиге у народу и школовањем сиромашне омладине, али је убрзо нова власт нашла разне начине да ограничи њен рад у националним оквирима, да је сведе на сервис политичких и државних органа, и најзад, 1949. године потпуно укине.
Главни ослонац "Просвјете" била је српска интелигенција, која је углавном потицала из грађанског сталежа, затим грађанска класа која је била њен главни економски ослонац. О томе најбоље свједоче подаци да је "Просвјета" 1902-1941. године имала 68 легатора, 1.173 добротвора и 8.383 утемељивача.
За "Просвјету" се увијек говорило да је стајала ван политике, што је било условљено околностима под којима је радила. За вријеме аустроугарске управе настојала је да дјелује у оквирима закона, како власти не би забраниле њен рад, који је за српски народ био од виталног интереса. Између два рата "Просвјета" је упозоравала своје организације да се не баве политиком и да се умјесто политичарења и јалових расправа посвете ситном раду, тј. да свако допринесе према својим могућностима. Таква политика омогућила је "Просвјети" да окупи на десетине хиљада чланова, обезбиједи на хиљаде стипендија, развије разне облике културно-просвјетног уздизања и публикује многе књиге које се и данас радо читају.
Напомена: Саставни дио ове информације је и Записник примопредаје између СПКД "Просвјета" - Сарајево и Савеза културно-просвјетних друштава у Босни и Херцеговини, извршене 6. маја 1949. године у просторијама друштва "Просвјета".
ПРЕДАЈА «ПРОСВЈЕТИНЕ» ИМОВИНЕ
О обнављања 1945. "Просвјета" је настојала да тешко оштећену имовину оспособи и стави у функцију како би могла финансирати своју дјелатност. У првој години рада је добила кредит од Привредне банке и оправила неке порушене и оштећене објекте, прије свега ђачке домове. У 1946/47. години је утрошила око 750.000 динара за оправку својих зграда и чим је то урадила морала их је предати на кориштење држави. "Просвјета" је истовремено добила у своје власништво имовину неких ликвидираних српских друштава: Добротворна задруга Српкиња у Сарајеву, Коло српских сестара у Бијељини и Тузли и Српско пјевачко друштво у Новом Сарајеву. Предаја «Просвјетине» имовине држави настављена је и у 1948. години што је, у ствари, био вид национализације. Неколико некретнина у Прњавору, Травнику, Бихаћу, Жепчу и другим мјестима прешло је у руке државе и у њих су смјештене државне институције.
Одлука Међудруштвеног одбора од 9. марта 1949. године о укидању националних друштава садржавала је и одлуку о предаји имовине. «Просвјета» је своју имовину записнички предала Савезу културно-просвјетних друштава 6. маја 1949. године, о чему је сачуван записник кога доносимо у цијелости.
З А П И С Н И К
Примопредаје између "Просвјете" српског просвјетног и културног друштва у Сарајеву и Савеза културно-просвјетних друштава у Босни и Херцеговини, извршене 6. маја 1949. године у просторијама друштва "Просвјета".
Присутни су:
а) Испред Савеза културно-просвјетних друштава НР БиХ: Џевад Даутовић, Мара Луканц, Омер Копић.
б) Испред "Просвјете" српског просвјетног и културног друштва: др Теодор Илић, Ђ. Пејановић, Богдан Самарџић.
Друштво "Просвјета" предаје, а Савез културно - просвјетних друштава НРБиХ прима:
1. Некретнине:
а) 32 (тридесет и двије) зграде:
У Сарајеву 15 (петнаест):
1. Симе Милутиновића 1;
2. Скендерија 2;
3. Краља Томислава 13;
4. Огњена Прице 34;
5. Штросмајерова 2;
6. Бранкова 10;
7. Кеврина 4;
8. Ђуре Јакшића 2;
9. Мехмеда Звоне 19;
10.Мехмеда Звоне 21;
11.Мехмеда Звоне 23;
12.Велики Качаник 5;
13.Надмлини 10;
14.Јосића 5;
15.Борише Ковачевића 12.
У Мостару 4 (четири):
1. Главна улица 1;
2. Главна улица 38;
3. Конак улица 1;
4. Масарикова (вила Неретљанка).
У Травнику 1 (једна):
1. Главна улица 127.
У Прњавору 3 (три):
1. Главна улица 19;
2. Главна улица 21;
3. Главна улица23.
У Босанском шамцу 2 (двије):
1. Главна улица 16;
2. Стјепана Радића 1.
У Босанској Градишки 1 (једна):
1. Николајевића 1.
У Сребреници 1 (једна):
1. Кућа Симане Јовановић.
У Модричи 1 (једна):
1. Српска махала, кућа Стане Крекића).
У Тузли 1 (једна):
1. Пашића улица 85.
У Београду 1 (једна):
1. Молерова 13.
У Скопљу 2 (двије):
1. Војводе Боре 5;
2. Кнеза Лазара ул.
б) 2 (двије) њиве косанице:
1. У Бусовачи - њива звана Љегуша;
2. У Кључу "Бара на Сани".
в) 5 (пет) градилишних земљишта:
1. Земљиште на Мејташу број 12 у Сарајеву;
2. Земљиште у Југ. Армије бр. 18 у Сарајеву (легат Смиљановића)
3. Земљиште бившег Соколског дома у Жепчу;
4. Земљиште бившег "Просвјетиног" ђачког дома у Бихаћу;
5. Земљиште у Коларчевој улици бр 13 у Београду.
II Папири од вриједности:
1. 15 комада Обвезница државног конвертованог дуга: број 18205-18219 а Дин 10.000.......Дин 150.000;
2. 4 комада Обвезница државног конвертованог дуга: број 024675-024678 а Дин 1.000...4.000;
3. Обвезнице 3% конвертованог дуга (код Држ. Инвестиционе банке у Београду / бр. 99/49.....14.500;
4. 500 комада народног зајма а Дин 1.000.... 500.000.
III Готовина на уложеним књижицама код Народне Банке /број 117/49/7 књижица 65043, 65155,3355,3762,2569,2232,9.. Дин 608.765.
IV Фонд за градњу "Просвјетиног" ђачког дома у Сарајеву/ број 8347/ На дан 31.12.1946. године износио.. Дин 25. 290.
V Фонд за градњу "Просвјетиног" ђачког дома у Бањој Луци/ број 1724/46 На дан 31. 12. 1946. износио... Дин. 23. 297.
VI Готовина код Народне банке на текућем рачуну број/ 906038/. Салдо 28.4. 1949...... Дин 848.965.
VII Готовина у благајни Главног одбора у Сарајеву. Салдо 30.4.1949.... дин.4.599.
VIII Инвентар Собе: секретара и благајне, сале на првом спрату, сала у приземљу, собе за издавање књига у приземљу, собе на улазу у зграду, у стану Николе Козића/ други спрат лијево/ у стану В. Богићевића /трећи спрат десно/.
IX Мапа "Ратна штета" у којој су пријава и одобрење ратне штете и сви документи и прилози који се односе на ратну штету претрпљену за вријеме 1941 - 1945. године.
X 5 (ПЕТ) пакета докумената и података о легатима и добротворским улозима друштва "Просвјета" заједно са полицама осигурања зграда и лустерима зграда и осталим прилозима који се односе на дотичне легате.
XI Списак станара у "Просвјетиним" зградама у Сарајеву Број 126/49.
XII Списак ученика-ца којима треба дати помоћ до краја ове школске године.
XIII Стање прихода и расхода и рачун изравњања на дан 28. априла 1949. године.
XIV Три уложене књижице и још необрачунате у динаре ФНРЈ бившег "Хуманог друштва Херцеговаца у Сарајеву".
Код Градске општине у Сарајеву бр. 11162. Дин. 23.733; бр. 13877. Дин.300; бр. 3523. Дин 14. 032
Државне хипотеке Банке бр. 3523. Дин. 14.032.
XV "Просвјетину" централну библиотеку у којој на дан 30. 4. 1949. године је било: униката свезака 31.887; дупликата 24.241. Свега: 56.128.
XVI Архиву Главног одбора:
Нову од 1945-1949, цијелу стару од 1902-1945, шта има.
Закључено и потписано
Сарајево 6. маја 1949.године
Предали испред "Просвјете" Примили испред Савеза КПДБиХ
Илић Даутовић
Самарџић Луканц
Пејановић Копић
Уз овај Записник о примопредаји имовине "Просвјете", који се чува у Архиву Босне и Херцеговине, фонд "Просвјета", није нађена документација која се помиње у тачкама XI и XII.
По трећи пут од како се основала 1902. године "Просвјета" је остала без имовине, с тим што је овога пута то урађено у миру и, формално гледано, легално. Док је послије 1914. и 1941. године њена одузета имовина враћена након четири године, овога пута то није учињено ни послије скоро 57 година.
Молбу за оснивање «Просвјете» потписали су: Владислав Шкарић, гимназијски учитељ, Димитрије Марковић, секундарни љекар, Душан Васиљевић, одвјетнички перовођа, др ЂокаЦвијић, Шћепан Грђић, гимназијски учитељ, др Перо Ивановић, прив. Љекар, Ристо Божић, судбени пристав, Цвијетко Радовић, судски пристав, Коста Крсмановић, гимназијски учитељ, др Ђорђе Васиљевић, финансијски перовођа, др Љубомир Мирковић, секундарни љекар, др Ристо Јеремић, асистент љекар,Танасије Динкић, гимназијски предавач, Милан Ћурковић, гимназијски учитељ, Стеван Жакула, гимназијски предавач, Богољуб Петровић, судбени пристав, др Сава Вукановић, судски прислушник, Лука Калаба, марвени лијечник, др ДимитријеНиколић, судски пристав, Антоније Вуковић, срески марвени љекар, др Ђорђе Ђокић, учитељ Велике реалке, Дамјан Грбић, катихета на Великој реалки, Владислав Ђурић, гимназијски предавач, Димитрије Петровић, службени Прислушник, Никола Опалић, предавач на Великој реалци и Симо Мирковић, инжењер пристав.
|
