ТРИБИНА

Трибина одржано је предавање на тему: Старе српске породице које су живјеле у Вароши : Милојка Цековић и други

У просторијама Друштва,29.04.2015.г. одржана је трибина на тему: Старе српске породице које су живјеле у Вароши : Милојка Цековић и други. Предавач Свјетлана Бајић. Вече посвећено старим српским породицама које су живјеле на Вароши, протекло је у необично пријатној и спонтаној атмосфери.
Присутно око тридесетак посјетилаца.
Постављена је и пригодна скромна изложба старих предмета из куће Анке Каран.
Подручје на Вароши обухватало је куће које су се налазиле близу Старе православне цркве, углавном намјењене за свештенички живаљ. У оквиру Босанског санџака 1485. год. забиљежено је да у Сарајеву има 42 муслиманске, 103 хришћанске и 8 кућа дубровачких грађана. Махале су имале своје називе. И тако је ова махала добила име на Вароши. Занимљиво је да се данас Краљевића сокак поново зове Варош. Ту су становале породице Срндовић, Маловић, Перишић, Цековић. И данас неки од њихових потомака живе у Сарајеву.

Милица Кајевић, домаћица вечери говорила је о својој баки "мајки" Анки Калуфчић Каран, рођ. 1884, умрла 1971. год.

Родила се, живот провела и умрла у кући у ул. Милоша Обилића 6. Била је позната и цијењена у чаршији, велика хуманитарка и једна од оснивачица Дома за сирочад у Сарајеву, заједно са Јоком Шиљак и другим познатим Сарајкама. Веома религиозна, имала "своју" столицу у цркви, поштована како од вјерника, тако и од свих комшија без обзира на вјеру и националност. Многе Сарајлије су је посјећивале и тражиле савјет од ње, и тако је добила надимак "Анка, Божија мајка"

Наша кућа за вријеме празника била је пуна гостију, високог свештенства и угледних домаћина из чаршије. Послије празника, храна се разносила сиромашним мајкама, у студентске домове на Бјелавама.

Анка Каран је била изузетна жена пуна мудрости и савјета за свакога коме је требало помоћи. Она није била само личност, она је била институција.

И сада, ако свратите у сластичарницу Тип-Топ гдје се пије добра боза, чућете много тога лијепога о мојој мајки.
                                                  Скраћени извод из презентације Омаж мојој баки Анки Каран, прочитан на Исламистичком факултету у Сарајеву, 20.4. 2008

Извод из предавања o Цековићима:
„Средином  XIX вијека  из Бијелог Поља у Сарајево долази  Петар (Мије) Цековић родоначелник породице. Као и сви њему слични, који су „трбухом за хљебом” долазили у већа мјеста попут Сарајева, започео је са дна социјалне љествице. Од првих дана, као подстанар живи код добро стојеће удовице Јованке Хаџимарковић (рођене Црнчевић) која је становала у сјеверном крају чаршије у Краљевића сокаку. Јованка је, по тадашњем обичајном праву, као удовица, наслиједила трећину имовине од покојног мужа и купила кућу у Паткама.

Након извјесног времена Петар и Јованка склапају брак. У браку су имали петеро дјеце: два сина Михајла и Ристу и три кћерке: Сару, Софију и Јелу...
… Други Петров син Ристо родио се 1865. године. И он се као и отац успјешно бавио трговином, тргујући робом и са истока и са запада. То је могао само неко ко је добро познавао ситуацију и на европском и на османском тржишту, ко је имао трговачке „жице” односно проницљивости и упорности. Он је своје трговачко умијеће стицао код свог оца. Но, Петар, рекли би, није живио и радио по оној народној – „плети котац као отац”. Био је не само вриједан трговац него модеран, јер је на такав начин водио књиговодство у дефтере, биљежио сва примања и издатке.
У близини старе Православне цркве закупио је магазу (складиште) и дућан у којем се обављала размјена робе и трговина. Посао се развијао, капитал се увећавао,  па више није становао код родитеља него је 1901. године купио кућу од Стјепе Сршкића на Вароши (данас улица Мула Мустафе Башескије бр. 49).

У овој кући, је према казивањима госпође Цековић као и истраживањима примарне изворне грађе др. Ибрахима Тепића, 19. октобра 1858. године отворена дјевојачка школа Стаке Скендерове. У приземљу данас веома оронуле зграде, обитовала је Стакина породица. На спрату се налазила учионица, једна мања просторија за ручни рад и радна соба Стаке Скендерове. Број ученица и углед школе расли су из године у годину (1868. школу је похађало 60 ученица у три одјељења, а 1870. године 120 ученица у пет одјељења). Школа је од првобитне вјерске прерасла у свјетовну, па су је похађале и кћери угледних турских чиновника. Својеврстан је куриозитет да су Стакине ученице биле и двије кћери чувеног валије Топал Осман паше. „

Трибину Клуба жена Мiss Irby оплемениле су и двије студентице Музичке академије у Сарајеву: Лејла Чаушревић и Адна Махић, отпјевавши двије севдалинке.

Одржана промоција књиге поезије Жељка Граховца: У оба рода

Књига поезије „У оба рода“ аутора Жељка Граховца, издавач  Опћа библиотека „Зеница“, промовисана је у просторијама Друштва.  Промотори књиге, поред аутора били су књижевница Љубица Остојић, пјесник Елис Бекташ и новинар Ђорђе Крајишник.

''Књига је угодно изненађење. То није књига коју прочитате, склопите и оставите као прочитану. Она увијек еманира нека друга значења, могућности. Занимљива је и имат ће своју публику'', казала је у изјави за медије Љубица Остојић. Књига има 30 пјесама, које пјесник говори једним дахом и говори из једног, у оба рода.

Граховац каже да се књига пише за времена која долазе, те да у овој књизи он релативизира класични ауторски концепт, а то значи да су читатељ и пјесник лице и наличје једног истог и "увијек имам суговорника и у свакој пјесми је поларна констелација постављена, ја и свијет, ја бивши, ја будући“.

'''Ја смијем да заустим да кажем све у пјесми. Пожељно је да кажем све, али оно из чега се говори, мора да буде једно. Апсолутно једно и једино. Да ли је то бол, страст, смрт, есенцијализација бити, која је једна. То је поларизација. Оно из чега говорим је једно, оно што говорим је све. Све је ојезиковљење'', каже аутор.

Он истиче да сва енергија која прожима стихове није посљедица његове воље да нешто каже, већ се она догађа зато што успијева стално одржавати тај поларитет. Говорећи о књизи, пјесник Елис Бекташ је казао да ова збирка поезије представља велику поезију која се уграђује као угаони камен у читавој једној епохи, те иако то можда звучи претенциозно, али овакве збирке не настају често.

''Ми још увијек сада само муцамо, а тек ће будућност о њој говорити пуним плућима. То је један дијалог пјесника са свијетом, са самим собом, са лектиром коју је ишчитао, озбиљном, битном. Књига која нас може подучити пуно чему као читатеље, књига која се дотиче свих битних питања за човјека као бића. Живота, смрти, љубави'', казао је Бекташ.

Одржана Тибина: Промјена диоптрије “нова Турска” и нова медијска перцепција БиХ и Балкана

У четвртак 26.02.2015, одржана је Трибина Промјена диоптрије "нова Турска" и нова медијска перцепција БиХ и Балкана. Пред многобројним гостима предавач са Универзтета из Никозије Слободан Илић је сјајно одржао предавање. Гости су имали прилику да чују нове информације и погледе на ситуацију у Турској и њене односе и погледе према земљама Балкана, али и да активно учествују у предавању са својим питањима и коментарима.

Проф. др Слободан Илић спада у водеће ауторитете из области интелектуалне историје Османске Империје, са посебним занимањем за хетеродоксни суфизам и херетичке покрете у Малој Азији и на Балкану од 12-16 вијека. Студирао у Сарајеву, Београду и Бамбергу. Предавао на Универзитету у Сарајеву Bilkent University у Анкари, Eastern Mediterranean University у Фамагусти и Near East University у Никозији. Потпредсједник је Међународне асоцијације за османске и преосманске студије (CIEPO) и члан Извршног комитета Међународне асоцијације за османску економску и друштвену историју (IAOSEH). Аутор више монографија и бројних научних радова, посебно из области исламског мистицизма. Учествовао на међународним скуповима у Бостону, Сан Франциску, Вашингтону, Сан Диегу, Лондону, Кембриџу, Паризу, Амстердаму, Бону, Берлину, Франкфурту, Мајнцу, Лајпцигу, Варшави, Бечу, Будимпешти, Сегедину, Загребу, Тирани, Ретимну, Истанбулу, Бурси, Анкари, Трабзону, Коњи, Кутахији, Сивасу, Мерсину, Никозији, Тебризу и Техерану.

Хвала још једном проф.др. Слободану Илићу на његовом исцрпном излагању.

Одржана Трибина посвећена Бранку Ћопићу

СПКД ПРосвјета Сарајево у четвртак, 9.октобра, у 19 сати одржала Трибину посвећену Бранку Ћопићу, једном од највећих књижевника наших простора.

1. јануара навршиће се стотину година од рођења писца и пјесника који је обиљежио дјетињство бројних генерација стасалих на подручју бивше Југославије - књижевног "оца" Николетине Бурсаћа, мачка Тоше и бројних других ликова уз чије смо доживљаје одрастали, творац непролазних дјела попут "Орлови рано лете", "Башта сљезове боје", "Осма офанзива", "Не тугуј бронзана стражо" и бројних других. Рођен је 1.1.1915. у Хашанима код Босанске Крупе, а живот је окончао самоубиством у Београду 26.3.1984.

На Трибини посвећеној стогодишњици рођења Бранка Ћопића о његовом књижевном дјелу говорила је магистрица филолошких наука Ведрана Мијовић-Пантелић, а о његовом животу новинарка Мерима Куртовић-Пашалић.

СПКД "Просвјета" Сарајево,Трибина одржано предавање: "Атентат у Сарајеву 1914.: знак и одјек времена"

- Историчар и дипломата Слободан Шоја истакао је током предавања "Атентат у Сарајеву 1914 - знак и одјек времена" да је дух Младе Босне кључ успјеха БиХ и колико тај дух данас може помоћи.
Шоја сматра да чињеница да о духу Младе Босне данас нико не размишља говори уствари о томе да се у овој земљи живи у једном запуштеном друштву које не размишља о својој будућности.
Он је током предавања у просторијама СПКД "Просвјета" покушао на Сарајевски атентат погледати на мало другачији начин, не упуштајући се у расправу да ли је Гаврило Принцип био ослободилац или терориста, јер је за њега то потпуно небитно питање.

"Млади људи који су се у Младу Босну, без разлике на религију, удружили као један сноп, брисали су све могуће границе и борили се за заједничку идеју, а то је идеја слободе и правде", рекао је Шоја.
Он сматра да је потпуно погрешно константно говорити о двије секунде живота Гаврила Принципа.
"Принцип је живио прије тога сасвим другачијим животом, имао је другачије идеје и то је суштина приче која је за мене важна. Дакле, до 28. јуна. Све остало је дио свјетске историје за коју Сарајевски атентат значи само неки мали окидач и ништа више", навео је Шоја.
Шоја сматра да је много тога урађено на начин да се 100 година од Сарајевског атентата не обиљежи на достојанствен начин.

"Прва ствар која се догодила јесте да држава не постоји и није основала комитет који би био задужен за обиљежавање 100 година од Сарајевског атентата. Дакле нема система, синхронизације и то је доказ и слика данашње државе", истакао је Шоја.
Он је напоменуо да је пропуштена и прилика да се оствари и дијалог међу историчарима у БиХ, јер је посљедњи састанак историчара из свих дијелова земље био 1990. године у Сарајеву када је разговарано о исламизацији БиХ.
Шоја је истакао да је писао Предсједништву БиХ још прије три године како би 100 година од Сарајевског атентана било обиљежено на најбољи начин.

Хисторичар Слободан Шоја изразио је дубоко незадовољство и гнушање због могућности изградње споменика Фрањи Фердинанду у Сарајеву, оцјењујући да би таква одлука затамнила углед "слободарског духа" Сарајева у свијету, а наругала би се и здравом разуму.
"О овом питању, на жалост, не вриједи разговарати рационално, јер повод подизању споменика нити је рационалан, нити цивилазацијски, већ национално-политички", рекао је Шоја.
Међутим, аустро-угарска војска, чији је Фрања Фердинанд био врховни командант до своје смрти, највеће зло нанијела је Сарајеву и БиХ послије 28. јуна 1914. па до краја Првог свјетског рата, наводи Шоја.

"Било је то вријеме страшног погрома, нарочито Срба, безакоња, хапшења и убистава по кратком поступку и зато аустро-угарска војска не може бити сматрана друкчије него окупаторска и непријатељска", закључио је он
Чак и да је био анђео и светац, констатовао је Шоја, Фрањо Фердинанд не може имати споменик у БиХ, јер откад постоји свијет никад нико није подигао споменик окупатору

Међу присутним гостима на Шојином предавању био је и предсједник Јеврејске заједнице Јакоб Финци који сматра да Први свјетски рат сигурно није узрокован Сарајевским атентатом нити убиством престолонасљедника Аустро-Угарске Франца Фердинанда у Сарајеву.

Неке забиљешке са предавања:

„(...)Кад је у недјељу 28. јуна 1914. десетак минута прије једанаест сати ујутро Гаврило Принцип убио хабзбуршког  пријестолонасљедника Фрању Фердинанда и његову супругу Софију, мало ко је могао вјеровати да је Гаврило Принцип заправо смртно ранио вишевјековно Хабзбуршко царство. Издисају Царства помогли су уздаси Југословена за слободом, али су Аустро-Угарску ипак на коначну смрт осудили западни кабинети, они чија ја ријеч увијек посљедња. Нешто више од четири године послије избијања, Први свјетски рат се завршио са дотад невиђеним вишемилионским билансом мртвих. У мртве ваља урачунати и Гаврила Принципа коме је недостајало шест мјесеци да доживи тако жељену слободу, да види смрт Аустро-Угарске и рађање Југославије. (...) - рекао је Шоја, па наставио - (...)Зашто је Гаврило Принцип пуцао на Видовдан 1914. и тиме свјесно зауставио свој властити живот у двадесетој години? Да ли се радило о хиру једног незрелог младића који је био опсједнут убиствима, терористи кога су хипнотисале и њиме манипулисале неке мрачне силе и црне руке или је Принцип био један изразито осјећајни младић који је одрастао у друштву неслободе, неправде и презира и који се с тиме није могао ни знао помирити па је одлучио за универзалне идеје херојски жртвовати свој живот? Да би се у потпуности разумио основни мотив атентата у Сарајеву 1914, као и његови прави узроци, неопходно је направити анализу карактера хабзбуршке управе у Босни и Херцеговини од 1878. до 1914. године. Тврдим да је свака појединост из босанско-херцеговачке историје у том периоду органски повезана са атентатом, односно да је пуњење Гавриловог пиштоља започело првог дана уласка Хабзбуршког царства у Босну и Херцеговину(....) - нагласио је историчар - (...)Метак је путовао дуго, а усмјеравало га је море незадовољника и слобољубаца.(...) - Потом је рекао: (...)У суштини прича о цивилизацијским мотивима покоравања Босне и Херцеговине личи на савремене војне интервенције у свијету које имају за циљ увођење демократије и слободе. Стварни мотиви освајања Босне и Херцеговине били су, наравно, друкчији и много конкретнији. Они су били политичке, стратегијске и економске природе. На политичком плану, основни циљ Аустро-Угарске било је спречавање српских и југословенских националних идеја, некомпатибилних са ширењем Хабзбурговаца на Балкану. На стратегијском плану, најважније је било осигурати доминантну позицију на основним балканским путевима, а на економском плану циљ је био овладати свим богатствима Босне и Херцеговине и осигурати трговинске везе са Истоком.(...) (...)Било како било, - наставио је Слободан Шоја -  по уласку Хабзбуршког царства земља је оживјела једним сасвим другим животом и успон је био очигледан. Уопште гледано сви су били задовољни што тихо и сигурно нестају корупција, анархија, јавашлук, неред, а што се уводи ред и закон (Recht und Ordnung). Због тога је друга генерација локалног становништва постајала све лојалнија према новом господару, нарочито оне групе редовно сналажљивих појединаца свих вјера. Стварало се језгро Хабзбуршком царству искрено лојалних становника муслиманске и православне вјере. Све до краја аустро-угарске управе, међутим, ово ће језгро остати углавном малобројно и ограничено на привилеговане и богате групе људи, поглавито предузетника којима је очување Аустро-Угарске постао социјално-политички интерес. С друге стране, од првог дана, Двојна монархија је уживала скоро једногласну подршку католичког становништва које је поздравило долазак у Босну и Херцеговину једне старе католичке династије.(...)
(...)Током владавине, Бењамин Калај је непрестано покушавао да продуби јаз међу локалним становништвом. Још прије него што ће постати министар финансија, Калај је, као политички директор Министарства спољних послова Хабзбуршког царства, послао 1877. године један меморандум цару Фрањи Јосифу гдје је поменуо да "вјерска подјела у Босни и Херцеговини представља веома повољну прилику за хабзбуршке власти, прилику коју треба искористити." Ова реченица једноставно срочена са пар ријечи постаће усуд Босне и Херцеговине. Рушиће се царства и краљевине, режими и владе, долазиће и пролазиће ратови и војске, мијењаће се људи и обичаји... све ће пролазити само ће подјеле постојано остајати у Босни и Херцеговини јер ће се увијек наћи неко ко ће тај отровни коров добро залијевати. Калај је у потпуности успио у својој мисији дубоких националних подјела у Босни и Херцеговини. По томе ће се најлакше памтити његово вријеме јер посљедице тога осјећају се све до данашњих дана и осјећаће се још дуго. (...) – Појаснио је Шоја -(...)Док је група омладинаца у Прагу била углавном апстрактна и више литерарна у својим циљевима, омладински спонтани покрет је узимао револуционарне облике у Сарајеву и Загребу. То се од 1910. до 1914. нарочито огледало у низу покушаја атентата у Сарајеву и Загребу на локалне аустро-угарске властодршце. Први у низу атентата догодио се у Сарајеву. У јуну 1910. Босна и Херцеговина добила је Сабор и устав. Оно што се, међутим, догодило 15. јуна 1910. приликом отварања Сабора изненадило је многе, али и најавило ново вријеме. Један млади студент из Херцеговине, Богдан Жерајић (1886-1910), покушао је атентат на земаљског поглавара, генерала Маријана Варешанина. Хтио је да пред Европом буде гласник незадовољства својих сународника којима се већ дуго чинила неправда. У једном писму од 12. јануара 1910. Жерајић пише: “Осјећам сву тегобу положаја у коме се налазим. Биједно је наше стање. Све што је велико и свето, право и истинито, све је умукнуло. То мора да боли човјека који истински осјећа.“ Жерајић је почетком јуна 1910. хтио да убије цара Фрању Јосифа који је био у посјети Сарајеву и Мостару. Није могао, али пошто је по сваку цијену желио протестовати против општег стања и жртвовати свој живот за народни напредак неколико дана касније пуцао је у Варешанина(...) –затим каже Шоја - (...)Солидарност међу југословенском омладином нарочито је била видљива почетком 1912. године. У јануару 1912. избиле су у Загребу уличне демонстрације у којима су се нарочито истицали студенти и ђаци. Протестовали су због самовоље новог хрватског бана, Славка Цуваја који је против демонстанта употријебио силу што је изазвало огорчење омладине по цијелом југословенском простору. У знак солидарности избиле су 21. фебруара 1912. у Сарајеву идентичне демонстрације. Осамнаестогодишњи Гаврило Принцип је првог дана учествовао у тучи с полицијом па му је раздерано одијело. Другог дана био је у првом реду поворке од хиљаду дјечака која је пошла у болницу да посјети Салиха Шахиновића, ђака кога су жандари тешко ранили. Ускоро ће и преминути. Често размишљам о смрти овог дјечака кога су окрутно убили окупатори у његовој земљи. - вели Шоја - Нико га више не помиње и нико за њим не прољева сузе. Некад га је, осим његове породице, оплакивао цијели град. Кад је Фрањо Фердинанд убијен усред њему туђег Сарајева, тај исти град га је више оплакао него његов Беч. Али зато данас за Фрањом Фердинандом плаче цијели свијет а нема нико да плаче за Салихом Шахиновићем. Изгледа да је и даље по савременим мјерама аристократска крв окупатора вреднија од сиротињске крви локалних бораца за слободу. Нека овај навод барем мало исправи историјску неправду која је учињена према Салиху Шахиновићу. Његову успомену треба оживјети, ма како то данас било тешко у времену искривљених вриједности, безосјећајности и пометености.(...) – залагао се Шоја у свом увјерењу о Младој Босни - (...)Млада Босна је била скуп продуховљене омладине чији се дух најбоље изражавао не само у акцијама већ у публицистици и књижевности. Сви чланови Младе Босне били су или страствени читачи или људи од пера. Гутали су књиге и о њима расправљали у кружоцима. О Младој Босни се може објективно расправљати једино ако направимо неодвојиву спрегу између политичког, социјалног и умјетничког. А они су све заједно: борци и револуционари са књигом у руци, слободом у срцу и пјесмом на уснама. – Затим историчар Шоја покушава појаснити слом једне царевине - (...)Слом Аустро-Угарске може се објаснити и тиме што је као полуфеудална држава одузимала својим поданицима оно што су у Србији сви имали у изобиљу: слободу. Србија је свима била симбол слободе и демократије. Сматрали су да је Србија историјски позвана да ослободи сву неслободну браћу и створи слободну Југославију. Кад је Гаврило Принцип први пут крочио на тло Србије, клекнуо је и пољубио земљу. Уз то су Словенци и Хрвати језички, културно и национално били неупоредиво ближи Србима него Аустријанцима или Мађарима. У овим посљедњим су видјели непријатеље, а у Србима браћу. Етничко јединство Срба и Хрвата требало је представљати основу будуће јединствене државе. Граница између њих није постојала у њиховим главама. (...)
(...)Прије него што је крајем јуна 1914. године дошао у Сарајево, на Фрању Фердинанда покушана су три атентата од стране југословенске омладине. Као да су се утркивали ко ће извршити атентат. Последњи покушај био је фаталан. Извршилац тог атентата био је Гаврило Принцип, рођен 1894. у једном сиромашном селу у западаној Босни. Пуцњеви из пиштоља на крунисане главе или представнике власти 1914. године није била ни нова ни оригинална појава. Гаврило Принцип је урадио оно што су многи млади Европљани већ радили и што су стотине младих Југословена жељели урадити, увијек с једним и јасним циљем: изразити своје незадовољство због поступака власти или владалаца. Гаврило Принцип је био опсједнут атентатом на неког високог аустро-угарског чиновника још од атентата Богдана Жерајића, а Фрању Фердинанда је пожелио убити још прије него што је сазнао да ће доћи у Босну и Херцеговину(...) – затим Шоја наставља-
(...)Није нимало случајно што је баш Принцип успио да оствари свој сан. Био је најодлучнији, најстабилнији и психички најјачи од свих својих вршњака истомишљеника. Ни слутио није у шта ће се претворити његова несумњива храброст. Петнаест година послије, некадашњи члан Младе Босне, професор универзитета и књижевни критичар Перо Слијепчевић (1888-1964), обратио се свим мртвим атентаторима сљедећим ријечима. “Почивајте мирно, наивни млади јунаци. Ви ништа нисте изазвали. Догодила се друга, иначе честа ствар: лукави, зрелији од вас, послужили су се вашим дечачким делом и протумачили га како је њима требало. То ваше дело било је честита нека лудост, неопрезни један гест понижених и увређених – али какво је да је било, оно је ваше и само ваше.“ – затим је Шоја изразио сумње у поводу атентата - Два суштинска питања лебдила су како прије сто година тако и данас: ко је био главни инспиратор атентата и зашто је обезбјеђење Фрање Фердинанда било испод сваког нивоа? (...)
Покушавајући да сагледа све детаље Шоја је рекао:-(...)Кад се објективно сагледа чврстоћа идеје и убјеђења Младобосанаца постају бесмислена тенденциозна тумачења, била она историјска или умјетничка, да су Принцип, Чабриновић и Грабеж били марионете у рукама Драгутина Димитријевића Аписа. На психолошком портрету Гаврила Принципа најјача је линија која представља апсолутну самосталност одлучивања и потпуну немогућност манипулисања. Његов карактер био је необично чврст и непоколебљив. То се најбоље види по томе што је један од седам атентатора, Данило Илић, који је као најстарији био неформални вођа групе, дан уочи посјете Фрање Фердинанда Сарајеву, на изричити захтјев Ђуре Шарца да се обавезно одустане од атентата, наишао на једног као стијену чврстог Гаврила Принципа који није желио ни слушати аргументе Данила Илића. А главни аргумент је управо била информација да је Ђуро Шарац пренио поруку вође организације Црна рука, Драгутина Димитријевића Аписа, да се морају обуставити све припреме за атентат.
Чињеница да је Принцип у одсудном тренутку без размишљања одбио послушати индиректни Аписов захтјев најбоље говори о томе да на Принципа и другове нико није могао утицати. Сувише су били своји, искрени, одлучни и убијеђени да чине добру ствар. Другим ријечима, у очима Гаврила Принципа Апис је био једна потпуно небитна личност. Принцип, Чабриновић и Грабеж су одвећ дуго били спремни да изврше атентат на једног високог званичника Хабзбуршког царства да би могли разумјети или прихватити било који аргумент који би их поколебао. Они који се не боје смрти и који жртвовање властитога живота за универзалне идеале сматрају узвишеним чином, никад немају слуха за било каква прагматична тумачења која им личе на кукавичлук. Ово је била фатална историјска околност која је атентат учинила неизбјеживим.
Једна друга фатална историјска околност, међутим, учинила је атентат могућим. Било је то недопустиво слабо обезбјеђење које је било предвиђено за Фрању Фердинанда. Кад је Фрањо Јосиф био у посјети Босни и Херцеговини крајем маја и почетком јуна 1910. године, обезбјеђење је сасвим разумљиво било савршено и са изнимно великим бројем ангажованих људи за безбједност. Савременици су писали да се непотпуност предузетих мјера „просто не може описати“ (барон Albert Marguti), а Edmund Glez-Horstenau отворено признаје „необичну небрижљивост и неодстатак свих предузетих мјера“. Уз то, Генерал Потиорек, који је лично био одговоран за безбједност Фрање Фердинанда, завео је у посљедњих годину дана политички ригорозне мјере против српског становништва у Босни и Херцеговини што је њих већ довољно огорчило. Долазак Престолонасљедника стога је само појачао постојеће незадовољство, нарочито ако се зна да је посјета била предвиђена на велики српски празник, Видовдан. Није узалуд ни амбасадор Србије у Бечу, Јован Јовановић, упозорио заједничког министра финансија, Леона Билинског да би најбоље било да Надвојвода одложи свој пут у Босну и Херцеговину. Овај се углушио на сва упорозења па се стиче утисак да је Фрањо Фердинанд, страствени ловац, убачен у опасну босанску шуму на први дан отварања сезоне лова, при чему Надвојвода не би био ловац већ ловачка мета.
Потиорек је, међутим, одлучивао о свему и препун ароганције није слушао ничије савјете. И полиција се показала недорасла послу јер је тешко повјеровати да се особе које су већ одраније сумњиве полицији слободно шетају по Сарајеву. Остало је нејасно зашто је шеф полиције за Сарајево, Едмунд Герде, изричито наредио да се не дира Недељко Чабриновић кога су полицајци редовно виђали у граду. Постоји податак да је десет минута пред атентат један полицајац зауставио Чабриновића и тражио папире. Овај је извадио из џепа дозволу боравка из бечке полиције. Откуд му та дозвола? Да ли су неки бечки кругови учествовали у заврјери против Фрање Фердинанда кога су пустила да се у отвореним колима вози кроз препуно и необезбјеђено Сарајево?
Укратко, осим јаке жеље да се жртвују за слободу, Принцип, Чабриновић и Грабеж имали су великог савезника у непостојећем обезбјеђењу. Два сасвим довољна елемента да се угаси живот Фрање Фердинанда и запали свијет. Све негативно што су урадила два најомраженија чиновника Аустро-Угарске, Бењамин Калај и Оскар Потиорек, и што је радикализовало и револуционалисало босанско-херцеговачку омладину, главом је платио онај ко је за то најмање био крив, Фрањо Фердинанд. Као што Престолонасљедник није био крив за стање у Босни и Херцеговини, тако је Гаврило Принцип најмање крив што је свијет био спреман за један велики и општи рат.
У драми Боривоја Јевтића Обећана земља, Принцип је казао: “Пред историјом југословенског народа, за који смо се борили, ми ћемо друкчије бити суђени“. Данас, међутим, кад су сви трагови Гаврила Принципа избрисани у Сарајеву и кад несретника убијају по други пут, трезвеније звуче ријечи Иве Андрића из 1926. године: “Можда сва трагика херојства и јест у томе: не у кратком болу и ослободилачкој смрти колико у том што херој, прешавши својим делом ону кобну линију која га дели од обичних људи и свагдањег реда ствари, остаје сам, нема рода ни пријатеља, губи сваку личну ознаку и постаје оно што нараштаји желе и онакав каквим га времена чине.“
А у ново вријеме, Гаврило Принцип је стални предмет полемика, банализација и симплификација. О њему се говори као убици, терористи, хероју или свецу. Све је то сувишно и натегнуто и изнад свега непотребно. Ми чак нисмо достојни ни да хвалимо Принципа, а камоли да га кудимо. Они који га куде, грешни, не знају шта раде. Ни они који га дижу у висине о њему не знају много и од њега праве оно што он није. Светац? Немогуће, јер атеиста не сања да постане светац па стога није примјерено поимати Принципа као свеца. Терориста? Током суђења у октобру 1914, Гаврило Принцип је признао да је желио терором уклонити неправде и остварити идеале. Међутим, тај терор Принцип је сам дефинисао као убијање људи на врху пирамиде, Људи који су симбол одузимања слободе. Нико данас то не назива терором и зато треба бити опрезан кад се ријечи од прије сто година користе у данашњем контексту који је сасвим друкчији. Херој? Гаврило Принцип није желио да га зову херојем нити се сматрао херојем. Он је само желио да се жртвује за потомство од кога не очекује да га слави, назива херојем или свецем, већ да друштво за које се жртвовао само буде свјесно његове жртве. Колико смо ми данас свјесни те жртве? Ако једно друштво критикује свог анђела слободе и правде, онда то најбоље говори о друштву у коме живимо. Гаврило Принцип који није разликовао нити дијелио људе по нацијама и вјерама у данашњем недостојном и смутном времену постаје особа која те исте нације и вјере дијели на помен његовог имена.
Шта су то лоше урадили Младобосанци Босни и Херцеговини да их она данас тако презире и ставља на стуб срама, да брише њихове трагове, укида улице, мијења имена мостова и музеја? Поготово кад се зна да је у цијелој историји БиХ тешко наћи примјер кад су становници БиХ, припадници три различите религије, не размишљајући о разликама медју њима, дијелили заједничку идеју и видике, имали исте циљеве за које су се заједнички борили. Младобосанци су први у историји БиХ припадали тој групи, а до данас је тешко наћи сличан примјер.
Друштво које изгуби достојанство и које не држи до слободе, друштво које вријеме проводи у производњи и оживљавању мржње, лудости, подлости и превара, не може цијенити Младу Босну и младобосанце. Да бисмо били свјесни вриједности ондашње омладине, морали бисмо бити барем мало бољи него што јесмо.  (...)“Завршава историчар Шоја своју причу.

Одржано књижевно вече са писцима из Србије

Домаћини, модератор и водитељ вечери уредник Трибине СПКД Просвјета Сарајево, Дејан Гарић, промотор, познати књижевник и есејиста, Стеван Тонтић

Вече испуњено лијепом бесједом и ријечи, дружење са писцима из Србије пред препуном салом Просвјетиног дома у улуци Симе Милутиновића Сарајлије 1 протекао је у угодном разговору и новим спознајама. Представљени су писци млађе генерације, тако да је прича о њима и са њима, заправо, прича о савременој књижевности у Србији. Укратко о њима:

Младен Весковић

Шеф Одсјека за међународну сарадњу Министарства културе и информисања Републике Србије
Младен Весковић рођен је у Земуну 1971. године. Основне и мастер студије српске и опште књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. Књжевни критичар, есејиста, уредник. Ради у Министарству културе и информисања Републике Србије. Аутор двије књиге критика и есеја.

Вулета Журић

Вулета Журић је рођен у Сарајеву 1969.године. Године 1993.долази у Београд.
До сада је објавио:
Књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношају (2001), Мулијин руж (2003), Катеначо (2013);
Романи: Благи дани затим прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009), Недеља пацова (2010);
Добитник награде „Стеван Сремац“ за роман Недеља пацова (први партизански кримић).
Радио драме: Омча од хартије посвећена животу и смрти Боре Станковића, Човек без перипетија, посвећена Милану Ракићу, Острво Ускоковић, посвећена Милутину Ускоковићу, Црни глас за белу хартију, посвећена Емануилу Јанковићу и Бранин орфеум у зунзариној палати, посвећене Брани Цветковићу.
Приче су му првођене на немачки, енглески, грчки, шпански, португалски, пољски, италијански,француски,мађарски и словачки језик.
Живи у Панчеву и пише за Нови магазин.

Ален Бешић

Ален Бешић рођен је 1975. године у Бихаћу. Дипломирао је и магистрирао на Одсјеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду.Објавио је: двије књиге поезије Голо срце и двије књиге изабраних књижевних критика и есеја„Лабиринти читања“ (2006) и Непоуздани образац ((2012).

Бави се књижевном критиком, есејистиком и преводи са енглеског језика. За превод је 2010. године добио награду Друштва књижевника Војводине.
Од 2007. године ради као уредник часописа за теорију књижевности Поља у којем сарађују бројни аутори из регије. Управо због свестраног дјеловања у подручју књижевности, али и због потицаја сарадње аутора различитих генерација из разичитих држава предложен је за награду 16. Међународног сусрета издавача „Пут у средиште Европе“ у Пазину. 

Срђан Срђић

Срђан Срдић рођен је 1977. године у Кикинди. Дипломирао на катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду, гдје се тренутно налази на докторским студијама.
Прву награду за прозу на конкурсу зрењанинског часописа Улазница добио је 2007. године, као и награду „Лаза Лазаревић“ за најбољу необјављену српску приповјетку 2009. године. Добитник је стипендије „Борислав Пекић“ за 2010. годину.
Објављена дјела:
Романи: Мртво поље (2010) и Сатори (2013).
За збирку прича Еспирандо (2013.) добио је награде „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“.
Приче Срђана Срдића преведене су на мађарски, румунски, украјински пољски и албански језик.(аутор прилога Љубица Жикић проф.)

ОДРЖАНО ПОЕТСКО ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО НАЈНОВИЈОЈ КЊИЗИ СТЕВАНА ТОНТИЋА:

"СВАКОДНЕВНИ СМАК СВЕТА".

Пред многобројном публиком одржано је поетско вече посвећено најновијој књизи Стевана Тонтића "Свакодневни смак света"

Била је то прилика да један од највећих пјесника, књижевника и публицисте балкана промовира своју најновију књигу поезије. Ријеч је о Стевану Тонтићу, српски пјесник и књижевник. Бави се писањем поезије, прозе, есеја, критика, антологија и превођењем са њемачког на срспки језик., рођен у Грдановцима код Санског Моста. Студије филозофије и социјологије је завршио у Сарајеву, гдје је живио од 1967. до 1993. Радио је као уредник у издавачкој кући „Свјетлост“. У мају 1993. током рата напушта Сарајево и одлази у Њемачку гдје остаје до 2001.
Стеван Тонтић, својим импозантним књижевним опусом плијени срца многих љубитеља добре поезије и дјелима за која прима престижне награде, као и многобројним дјелима која су преведена, заступљен је, са правом,  у бројним антологијама у земљи и свијету. Неке од награда и објављених дијела:

• Награда листа „Младост“, 1971

• Шантићева награда, 1985.

• Шестоаприлска награда града Сарајева, 1987.

• Ракићева награда, 1994

• Змајева награда за књигу Сарајевски рукопис, 1994.

• Награда града Хајделберга „Књижевност у егзилу“, 2001.

• Кочићева награда, 2009.

• Антићева награда, 2010

Библиографија:

• Наука о души и друге веселе приче, Веселин Маслеша, Сарајево (1970)

• Тајна преписка, Свјетлост, Сарајево (1976)

• Наше горе вук, Р. Ћирпанов, Нови Сад (1976)

• Хулим и посвећујем, БИГЗ, Рад и Народна књига, Београд (1977)

• Црна је мати недјеЉа, Нолит, Београд (1983)

• Тајна преписка и друге пјесме, Свјетлост, Сарајево (1984/85)

• Праг, Свјетлост, Сарајево (1986)

• Ринг, БИГЗ, Београд (1987)

• Изабране пјесме, Веселин Маслеша, Сарајево (1988)

• Модерно српско пјесништво (велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас), Свјетлост, Сарајево (1991)

• Сарајевски рукопис, Време књиге, Београд (1993) (2. допуњено изд. Стубови културе, Београд 1998)

• Лирика, Дневник, Нови Сад (1995)

• Мој псалам (Меин Псалм), Едитион Неуе Wеге, Берлин (1997)

• Твоје срце, зеко (приче раскомаданог романа), Филип Вишњић, Београд (1998)

• Олујно јато, Глас српски, Бања Лука (2000)

• Благослов изгнанства, Глас српски, Бања Лука (2001)

• Свето и проклето, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад (2009)

• Анђео ми бану кроз решетке, Културни центар Новог Сада (2010)

СПКД "ПРОСВЈЕТА" САРАЈЕВО ТРИБИНА:

Књижевна сцена Друштва писаца Босне и Херцеговине и СПКД „Просвјета“ Сарајево одржала књижевну вечер посвећену ДРАГОСЛАВУ ЈАЊИЋУ

Дана 22.05.2013.г у Дому писаца у Сарајеву одржана књижевна вечер посвећену Драгославу Јањићу. Повод: годишњица смрти и нова књига из Јањићеве књижевне оставштине драма „Велепосланик“.

У уводном говору Жељко Иванковић и Љубица Остојић, а у књижевном дијалогу Жељко Граховац, Хаџем Хајдаревић, Георгина Јањић и Енвер Казаз.
Уредница и водитељица програма  Фадила Нура Хавер, сјајно је водила програм.

.

ОДРЖАНА ТРИБИНА:

"ЈЕДНА ПРИЧА О ПАРИЗУ"

Париз је заправо Француска – Француска је само периферија Париза – уобичајена реченица изговарана од свих заљубљеника у овај град. То је јединствено мјесто у коме све изгледа другачије и град у коме је све могуће. Париз, град свјетлости, који је инспирисао многобројне пјеснике и умјетнике вјековима, град љубави, прелијепих грађенина, културе, моде, уживања. Са Ајфеловог торња виде се Јелисејска поља, Тријумфална капија, катедрала Нотре Даме, базилика Сакр Кер, Олимпија, Опера, Трг Комкорд, Вандом, Бастиља, Лувр и Сена како овај град дијели на пола… Париз није само огроман град на обали једне мале ријеке пуне суза, већ град бескрајних надања и ишчекивања у коме су се рађале и гасиле највеће љубави, град моде у коме су њени највећи поданици падали на колена да би запросили љубав свог живота, можда баш на авенији Монтањ, ту испред излога Диора....Париз је заправо једна идеја.

Није случајно ни то што је Наполеон из Париза пошао у освајање свијета да би га поклонио својој Жозефини, нити што је Марија Калас у њему умрла заборављена, усамљена и напуштена. У њему је једна принцеза због своје љубави изгубила живот и тамо оставила своје посљедње ријечи – Волим те...
Радослав Марјановић, ходољубац, испричао је необичну причу о овом граду и кроз безброј слајдова показао какав Париз он воли. Поново су се чуле незаборавне шансоне Едит Пјаф, Шарл Азнавура, Ив Монтана... уз које смо се и ми заљубљивали и волели...

Позивамо Вас на трибину под називом: “Једна прича о Паризу”.

Излагач: Радослав Марјановић;
Модератор: Дејан Гарић.

Гости : Њ. Е. Ролан Жил, амбасадор Француске у Босни и Херцеговини са супругом.

Трибина је у четвртак, 25. априла у 19, 00 сати у просторијама Друштва, ул.Симе Милутиновића-Сарајлије бр.1

Четвртак у 19 сати у просторијама СПКД Просвјета (Симе Милутиновића Сарајлије 1), одржана је  трибина: Јован Дучић - између рјесништва и дипломатије"

Трибина је организована поводом 70 година од смрти великог српског пјесника, путописца и дипломате. О Дучићу је говорио Ратко Орозовић, док је стихове читао Мики Трифунов. Модератор је био Дејан Гарић.

Дучић је био српски и бх. Пјесник и један од најзначајнијих симболиста. Рођен у Требињу, 17. фебруара 1871, а одрастао и у Требињу и у Мостару, гдје је похађао основну школу и нижу гимназију. Након школовања у Сомбогу и учитељевања вратио се у Мостаг, гдје заједно са Алексом Шантићем оснива књижевни часопис Зора. Дипломатску каријеру зарочео је 1907, те остатак живота провео у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду, Каиру, Букурешту.
За свога живота Дучић се ипак највише истакао као пјесник. Своју прву збирку пјесама објавио је у Мостару 1901, а другу у Београду 1912. Писао је и прозу: неколико есеја и студија о писцима. Његова "Ацта Дипломатица" (Дипломатска писма) објављена су постхумно у САД-и (1952) и бившој Југославији (1991). Умро је у САД-и 7. Аррила 1943. и сахрањен је на православном гробљу "Свети Сава“ у Либертyвиллеу. Живот у туђини му је будио носталгију за завичајем која се одражава и у његовим пјесмама. Пјесникови посмртни остаци су 2000г., према његовој жељи, пренесени у Требиње. (текст припремила Љубица Жикић)

СПКД „Просвјета“ Сарајево- Трибина
у поводу 70 година од смрти великог српског пјесника, путописца и дипломате, позивамо Вас на  предавање:
„ЈОВАН ДУЧИЋ –између пјесништва и дипломатије“

Бесједа: Ратко Орозовић;
Стихове говори: Мики Трифунов;
Модератор: Дејан Гарић.

Сарајево, четвртак, 11.04.2013.г. у 19 сати. Просторије Друштва, ул. Симе Милутиновића-Сарајлије бр. 1

Одржана Трибина у четвртак, 21.02.2013. године у 19:00 сати у просторијама Друштва:
„Митологија старих Славена на подручју БиХ“

Трибину коју је водио модератор Дејан Гарић пред препуном салом „Просвјете“сјајно је одржао проф. Тони Петковић.

„Митологија наших предака и данас је присутна у нашим животима... “- рекао је предавач Тони Петковић и наставио- „ Насљедство некадашње славенске митологије видљиво је у обичајима и вјеровањима на нашим просторима, а имена славенских божанстава попут Перуна, Сварога, Велеса, Триглава и других су и данас присутна у називима мјеста, планина и ријека“.

Тони Петковић, у сарадњи са колегама са Филозофског факултета у Загребу истраживао је остатке и присуство славенске митологије и наслијеђа на подручју Босне и Херцеговине.

Позивамо Вас на трибину
„Митологија старих Славена на подручју БиХ“

Митологија наших предака и данас је присутна у нашим животима. Насљедство некадашње славенске митологије видљиво је у обичајима и вјеровањима на нашим просторима, а имена славенских божанстава попут Перуна, Сварога, Велеса, Триглава и других су и данас присутна у називима мјеста, планина и ријека. Тони Петковић, у сарадњи са колегама са Филозофског факултета у Загребу истраживао је остатке и присуство
славенске митологије и наслијеђа на подручју Босне и Херцеговине.

Предавач: Тони Петковић, истраживач славенске митологије
Модератор: Дејан Гарић

Сарајево, четвртак, 21.02.2013. године у 19:00 сати у просторијама Друштва, ул.Симе Милутиновића-Сарајлије бр.1

ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ „СВЕТИ САВА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ТРАДИЦИЈИ“

Светогорски монах, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, законодавац, књижевник, дипломата и ходочасник, православна црква га слави као свеца, те га обиљежава 27. јануара. Његов утицај је нарочито видљив у области умјетности, књижевности и школства.
Рекао је јереј Бошко Тошовић, теолог о Светом Сави пред многобројном публиком у просторијама Друштва.

Као модератор: Дејан Гарић
Одржано, Сарајево, четвртак 31.01.2013. год., просторије Друштва,  ул. Симе Милутиновића – Сарајлије бр.1 у 18:00 сати.

ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ

"ИСТОРИЈАТ СПКД "ПРОСВЈЕТА" САРАЈЕВО

(1902.-2012.)"

поводом јубилеја 110 година од оснивања Друштва

Предавач проф. др.Дејан Ђуричковић 

Пред препуном салом у просторијама Друштва, одржано је предавање поводом јубилеја 110 година од оснивања СПКД "Просвјета". Проф. др. Дејан имао је не тако лак задатак, да из богате ризнице историје Друштва издвоји најбитније детаље из историје Друштва и који би стали у оквиру сат времена предавања.

"Српско просвјетно-културно друштво „Просвјета“ обиљежава 110 година од свога оснивања. Како смо ми, у цјелини, друштво дисконтинуитета, како се у нас започето олако прекида а тешко обнавља и наставља, то је доиста риједак јубилеј. У свом историјском трајању три пута прекидана, „Просвјета“ је, срећом, увијек обнављана и настављала да врши своју просвјетну и културну мисију. То значи да је, мимо свих историјских мијена и потреса кроз које је пролазила, постојао добок разлог и оправдање њеног постојања, једна посебна народна потреба за њом..."- рекао је у уводној ријечи проф. др. Дејан Ђуричковић и наставио излагање које је било попраћено сјајним слајдовима, са старим и новим фотографијама свих досадашњих предсједника, насловницама свих издања, као и свим насловницама часописа Босанска вила као доказ о раду и дјеловању Друштва.

Комплетан текст о историјату "Просвјете" проф. др. Дејана, можете прочитати у часопису Босанска вила бр.53-54,промоција часописа је у наредни четвртак 20.12.2012.г у 19 сати у просторијама друштва ул. Симе Милутиновића Сарајлије бр.1

ИСТОРИЈАТ СПКД "ПРОСВЈЕТА" САРАЈЕВО (1902.-2012.)

Четвртак, 13.12.2012.г. одржаће се Трибина, као завршна манифестација обиљежавања 110 година постојања Друштва. Проф.др. Дејан Ђуричковић ће говорити о историјату СПКД „Просвјета“ Сарајево (1902 -2012).

Предавање ће пратити видео презентација о свим предсједницима Друштва од Ристе Хаџи-Дамјановића до Саве Влашког.

...

Предавање ће бити одржано у просторијама Друштва у ул. Симе Милутиновића -Сарајлије бр.1 у 19 сати

Текст под називом „СВИ НАШИ ПРЕДСЈЕДНИЦИ“ – Примус интер парис, ауторице Љубице Жикић, са фотографијама и биографијама биће објављен у наредном броју „Босанске виле“

ОДРЖАНА ТРИБИНА СИМО МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА

Поводом обиљежавања јубилеја 110 година постојања Друштва одржано је још једно од низа предавања, овај пут о великом барду писане ријечи Сими Милутиновићу Сарајлији.

Послије красне уводне ријечи новинара и путописца Слободана Стајића, одржано је лијеп збор-хвалоспјев пред пуном двораном Друштва, предавача Радослава Марјановића о бунтовнику и поети Сими Милутиновићу Сарајлији, попраћено богатим низом фотографија и његових пјесама о великану српске књижевне ријечи, а по избору аутора предавања.

Радослав Марјановић укратко о Сими Милутиновићу Сарајлиљи: "Симеон је рођен у Сарајеву 03. 10. 1791. године и умро у Београду 30. 12. 1847.г. Изузетно плодног аутора лирских и епсиких пјесама, есеја, историјских и других књига. Био је полиглота, свјетски путник, учитељ Петра ИИ Петровића Његоша, члан Велике Масонске ложе Србије, политичар, дипломата и много тога.Париз-Сарајево. Сена и Миљацка. Ајфелова кула (1889) и Ајфелов мост (1893). Триумфална капија и Вјечна ватра. Све сам ти рекао!"       

ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА ДВИЈЕ КЊИГЕ ПОЕТЕСЕ ДАРЕ СЕКУЛИЋ

У препуним просторима СПКД Просвјете, синоц је одрзана промоција двије књиге поезије велике поетесе Даре Секулић: Висећи мост и Удари мора. У свечарској години, 110 година од постојања Просвјете, успјели смо и на то поносни, да наша Просвјета објави двије књиге поезије данас највеће живуће српске и босанскохерцеговачке пјеасникиње Даре Секулић.
Промотор и рецензент књига је Стеван Тонтић. Избор стихова је читао Младен Каурин,млади пјесник и сарадник Просвјете.

Модератор и организатор промоције је била Милица Кајевић, предсједница Клуба жена  Мисс Ирбy.
У музичком дијелу промоције учествовале су Невена Ћеклић, клавир, Јелена Чамур сопран, и женски трио Милице Чамур.

Извели су композиције Љубавни снови, Ф. Листа и Подмосковске вечери у трогласју.
Свим посјетиоцима подијељене су двије књиге поезије Даре Секулић.

Трибина СПКД "Просвјета" Сарајево:
Уз благородан поздрав позивамо Вас на трибину посвећену

Сими Милутиновићу -Сарајлији

Поета и устаник коме се дивио и Гете

Непосредни и посредни сабесједници:

бард писане ријечи Чедо Кисић, амбасадор Слободан Шоја,

предавач Радослав марјановић и модератор Слободан Стајић

Сарајево, четвртак, 29.11.2012. г. просторије Друштва у ул. Симе Милутиновића -Сарајлије бр.1 у 19 сати

НОЋ ПОСВЕЋЕНА ГРЧКОЈ

НОЋ ПОСВЕЋЕНА НАРОДНОЈ РЕПУБЛИЦИ КИНИ

 Бесједа са отварања „Кинеске ноћи“ Отварајући 9. фебруара трибину посвећену Кини, у присуству и највиших представника кинеске амбасаде у БиХ, модератор Слободан Стајић је рекао: Ваша Екселенцијо, амбасадоре Ванг Фугуо, поштовани господине Денг, драге Сарајлије и уважени сабесједници, цијењени кормилари „Просвјете“, предвођени предсједником Милорадом Крунићем... изражавам драгост што ми је ове хладне, али у нашим срцима топле ноћи, у „Просвјетином“ храму културе, припала част да отворим „Кинеску ноћ у Сарајеву“, кроз коју ће вас ријечима и сликом, кроз осам сторија и уз властити перформанс, водити уважени предавач Радослав Марјановић. Стога свима благодарим и изражавам једно велико кинеско Ше-Ше (или на нашем хвала) Али, прије него што дам ријеч Његовој Екселенцији да вам се обрати, а затим и господину Марјановићу, желим да и сам изнесем неколико утисака. Пропутовао сам многе земље, мора и острва, идући трагом Одисеја, Александра Македонског, Сулејмана Величанственог, витезова Светог Ивана... али никада нисам доживио и такве чаробности као путујући Кином, дјелимично и трагом Марка Пола. То је најбајковитија земља коју сам видио. Јер променадити Забрањеним градом, лелујавим Храмом неба, пењати се Кинеским зидом, ослухивати чаробне звуке свирајуће фонтане прелијепог Сиана, најисточније капије некада знаменитог Пута свиле, на обалама ријеке Веј, дивити се теракотним војницима и коњаницима из Линтонга, као и мегалополису Шангају и меандру и шеталишту Банд... то је нешто као да призивате стварне снове и као да поред вас хода историја. Најзад, ту је ваљда и најбајковитији кутак који сам икада видио, језеро Кунминг, недалеко од Пекинга, гдје тихује некадашње љетно одмориште кинеских императора. Ту вас дочекују пагоде, љупке палате са још љупкијим крововима, прекрасни мостови, међу којима и онај са 17 лукова, камена лађа и кинеске гондоле, кипови, вјештачке стијене, те мирисни вртови и шеталишта на једном терасастом брежуљку, који се огледа у зеленкастим језерским водама. Од 1998. Кунминг је уврштен и међу Унескове драгуље. Управо због свега тога, након поклоњења том језеру одлучио сам да у његовим смарагдним водама симболично заувијек похраним и своје новинарско перо из древне Агре, којим сам деценијама исписивао своје сторије. Јер љепшу благодарност за све што сам видио у Кини нисам могао ни да замислим. Кина је по свему чудесна земља.

Не само што је најмногљуднија на нашој планети и друга по економској моћи, одмах иза САД, већ и што нас својом древношћу већ 5.000 година година обасипа даровима једне непревазиђене цивилизације. Кинезима припада бар пола свјетских проналазака, од барута, али у мирнодопске сврхе, до најобичнијег чешља. А њима дугујемо и прва познанства са „божанском травом“ или „даром богова“ женшеном, затим чаробним напитком чајем, све до сладоледа, за који су знали прије 4.000 година. Оставили су нам и прве штампане записе, знатно прије Гутенберга. А праотац прве штампане књиге био је далеког 11. маја 868. Ванг Ки. Имали су и јединствени језик нушу, којим су говориле само жене. Кина је прадомовина и фудбала. И тако редом... Врхунско стваралаштво прати Кинезе и данас. То је земља која се данас поноси најдужим прекоморским мостом на свијету, дугим фантастична 42 километра, највећом браном „Три клисуре“, жељезницом Пекинг - Ласа, која се пење до небеских висина и преко 5.000 метара, као и најбржим возом, који готово лети хитрином од 486 километара на сат. Имао сам прилику да се у Шангају возим возим који развија брзину од „само“ 431 километар на сат. Кина је и земља нестварних бројева. Само грађана који се презивају Ли има 98 милиона! Дакле, више него што Балкан има становника. Па и композицију коју слушамо компоновао је Ден Ли Јун. То је земља у којој годишње дипломира пет милиона студената, а само у Шангају ради 50.000 љекара. Тај мегалополис припрема се и за највишу зграду у свијету, која ће бити висока цијели километар. А тренутно Хонг Конг има највише облакодера у свијету, више од 8.000. Ваша Екселенцијо, Драги сабесједници,.. Приводећи крају ову бесједу желим да напоменем још само двије ствари. Кинези своју земљу зову Џунгуо, што значи средишња земља. Слично као што су и древни Грци своје Делфско пророчиште у Фокиди сматрали средиштем, пупком свијета, изнад којег су сесусрела два Зевсова орла. Али умјесто Зевсових орлова, у Кини су се сусрели небеска и овоземаљска љепота, које плијене и заувијек освајају далеког намјерника. Стога и када одлазите из Кине, ви се не растајете од ње. А колико је танано описати ту нестварну љепоту, послужићу се једном паралелом. Када су једног од најславнијих британских новинара свих времена Џефрија Грина, којег сам имао прилику да упознам 1972. године, упитали како би описао игру славног Пелеа, он је рекао да је то немогуће. „То би било исто као када бисте описивали какве је боје вјетар“, рекао је славни новинар. Нешто слично могао бих рећи и за Кину. Благодарим на пажњи и молим Његову Екселенцију да вам се обрати...“

--- У одјавној бесједи, након обраћања амбасадора Ванг Фугуоа и дивног предавања Радослава Марјановића у осам сторија, које је потрајало око 40 минута, модератор је рекао: „Драги сабесједници, стигли смо и о краја наше вечерашње променаде. Благодарим свима на овој дивној ноћи, а посебно нашем драгом госту, кинеском амбасадору Ванг Фугуоу. Као и нашем кормилару Радославу Марјановићу, који нас је водио кроз ову ноћ. 

Нисмо случајно одабрали да трибина почне тачно у 18 сати и 28 минута, осамнаестог дана Нове кинеске године у знаку Змаја. Јер, по вјеровању Кинеза, број осам је најсретнији. Тако су и Љетне олимпијске игре у Пекингу 2008, почеле осмог августа, тачно у осам сати, осам минута и осам секунди. Судбина и хир моћних само нису хтјели да то буду и 28. љетне игре, већ 29. Тај сретни број готово свуда вас прати у Кини, па и у небесима. Тако сам примијетио, док сам летио авионом од Шангаја до Пекинга, да је и на свим пресвлакама исписано осам осмица! Али, Кинезе тај број прати и у иностранству. Није случајно, управо јуче, 8. фебруара, у Земаљском музеју у Сарајеву, у склопу Сарајевске зиме, амбасадор Ванг Фугуо отворио и предивну изложбу традиционалне кинеске умјетности резања папира, са спортским мотивима. Предлажем вам да неизоставно посјетите ту изложбу. А растајући се ове ноћи од вас могу само да кажем, да „Просвјетина“ трибина, заједно са вама, наставља наше заносно путовање свијетом. Послије Грчке, Леванта, Кариба и Нове Гвинеје, ове ноћи упознали смо и Кину, а ускоро ћемо и Иран и средоземни оток Санторини, као и двије далеке афричке државе Сенегал и Гвинеју Бисао. Још једном хвала и Ше-Ше, од вашег модератора и двојице људи који су се бринули да све прође најбоље и с техничке стране, Златка Ристића и Зорана Драшковића.“

Вече посвећено великом српском светитељу Св. Сави

- У просторијама СПКД «Просвјете» одржано је вече посвећено великом српском светитељу Св. Сави. Уз пригодан програм: Легенде о Св. Сави, Наступ вокалног мјешовитог ансамбла «ИХОС» и етно пјесама, под умјетничким руководством Валентине Цвијетић-Дутина, подјелом ИИ дијела стипендија, поклон књигом «Бајковита земља,Кина», аутора С. Стајића и филмом «Пут у гору» Небојше Илића, београдског режисера, ово вече је било свечано и достојанствено. Организовали су га: Милица Кајевић, Рашо Марјановић, Слободан Стајић и Ратко Орозовић, уз техничку подршку Златка Ристића

НОВЕ КЊИГЕ

НАША ИЗДАЊА: КАТАЛОГ